Poslednja radionica u okviru projekta održana je u Dobrosusedskom klubu Novi Pazar. Deca su doživela poslednju radionicu na svoj, emotivan način, a Melisa i Anesa su želele da podele sa nama svoje utiske i održale govore na početku svečanosti. Više od 900 radionica za više od 1.850 dece u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu veliki je uspeh dvogodišnjeg projekta. Međutim, nemerljiv rezultat je upravo druženje, povezivanje i zajedništvo dece iz povratničke populacije koja su uspostavila bliske veze sa decom iz domicilnog stanovništva.
Govor Melise Ćorhamzić na završnoj radionici u okviru projekta
„Dragi uvaženi gosti, dobro nam došli!
Danas smo se okupili da zajedno sa vama podelimo našu kreativnost i naš rad! U okviru projekta „Reintegracija“ održane su radionice ekologije, a na današnjoj izložbi prikazani su radovi sa svih radionica, kroz mnogo smeha, igre i zabave naučili smo nešto novo, a na isti način nastali su i izloženi radovi.
Tokom radionica koje smo imali učili smo o deci sa posebnim potrebama i upoznali se sa raznim poremećajima u okviru ove reči i naučili smo zapravo kako one nastaju i usled čega se javljaju. Dalje smo slušali predavanje o njima i izvukla sam bitnu poruku – shvatila sam koliko je bitno poštovati ljude oko nas i različitosti svih ljudi na svetu jer dve iste osobe ne postoje. To je bitno za današnje doba, a i za nas jer su neki ljudi odbačeni baš zbog različitosti.
Ne idem dugo na ove radionice i žao mi je zbog toga, ali imam podeliti sa vama još neke trenutke. Pored radionica koje smo održali u klubu otišli smo korak dalje i posetili Goliju, Nezaboravni izlet koji smo imali i koji je na mene ostavio dubok trag. I sa ove radionice izvukla sam jednu bitnu stvar – bilo nam je jako teško da se penjemo uz vrhove i da pešačimo stazama Golije, ali nismo odustajali. Bili smo privrženi svom cilju i verovali smo u ostvarenje istog. Na izletu sustreli smo se sa novim biljkama i insektima, a videli smo i kako izgleda život biljaka, životinja i ljudi na planini.
Ne želim dalje dužiti i pričati o ovome, jer se to ne može opisati rečima ili slovima. Taj spektar emocija se ne može ispisati I preneti na ovaj beli papir. Jer sve reči su mrtve dok ih neko ne proživi i oživi. Volela bih da ste svi vi imali mogućnost da proživite ovako lepe trenutke, taj smeh i pozitivnu energiju koju smo mi doživeli.
Danas je naša poslednja da je nazovemo radionica i ne mogu reći da sam srećna zbog toga. Jeste, srećna sam što se rastajemo nasmejani i što sa sobom odnosimo lepa sećanja, međutim duboko u sebi sam tužna. Osećam to, ali ne pokazujem. Tužna sam je se nećemo družiti duži period, nećemo se smejati i nećemo zajedno podeliti i sreću i tugu. Volela bih da se radionice što pre nastave i da se družimo kao do sada. Nedostajaće mi i razmišljaću svakoga dana o našem ponovnom susretu, a do tada održavaćemo pozitivu koju smo širili!
Drago nam je što ste danas bili naši gosti i što ste nas posetili!!
Hvala vam puno!“
Govor Anese Ahmetović na završnoj radionici u okviru projekta
„Dobar dan, dobrodošli!
Želela bih da podjelim sa vama moje iskustvo sa naših radionica – pokušavam da vam dočaram koliko nam je bilo lepo i u predhodnih godinu dana druženja!
Na ovim radionicama smo upoznali neke nove divne ljude, naše predavače i stekli nova prijateljstva. Ove radionice nas nisu naučile samo o biologiji i ekologiji već bismo se dotakli i ostalih tema – koliko je zapravo važno da budemo ljudi. Ovde smo bili pekari, biolozi, ekolozi, izrađivali smo nakit i pre svega smo se dobro družili.
Ono što smo naućili nam je dosta pomoglo u školi, ali i u životu. Zajedno smo putovali i na izletima istraživali, takmičili se, pobeđivali, smejali se, uživali i uvek smo se sa osmehom vraćali kući. Žao mi je što neko vreme nećemo imati radionice i većina nas će biti u školi pa se nećemo videti. Ali nadajmo se da ćemo se sledeće godine opet videti i družiti.“